Пут вере: Посетите духовно благо мионичког краја

Обилазећи православне светиње, сваки верник јача своју веру, проналази духовни мир и приближава себе Богу.  Мионички крај богат је православним храмовима, који су врло занимљиви по својој историји, а неки и по самој грађи. Више  цркава и један манастир довољан су разлог да се упустите у ово ходочашће.

Црква брвнара у селу Планиница

Црква брвнара

Црква брвнара посвећена Покрову Пресвете Богородице у село Планиницу, пренета је из Рибнице и постављена на ово место 1908. године, где је највероватније подигнута у првој половини 19. века. На месту ове, у Рибници саграђена је нова црква од тврдог материјала. Црква брвнара има дрвену конструкцију, која је опшивена вертикално постављеним даскама, а места спајања скривена су вертикалним летвама. Црква се налазила у Велишевцу, где Срби убију Турчина и у страху од одмазде, пренесу је у село Попадић, где је дуго била. Одатле у Рибницу, где је служила као капела, све до 1905. године, када је расклоњена. Грађа је колима превезена и по четврти пут склопљена у Планиници, где се и данас налази. За време Првог светског рата била је аустроугарска болница у којој је умрло неколико војника. Они су сахрањени на брду изнад цркве. Црква, чији су темељи камени, има једноставну једнобродну, правоугаону основу, са јужном певницом и полукружном олтарском апсидом. У олтару, улогу ђаконикона и проскомидије врше два постамента. Под у олтару је бетонски, док је у осталом делу храма од камених квадратних плоча. Ивицом камене часне трпезе је натпис који говори о приложнику Радовану Михајловићу и години када је постављена-1824. година. Унутрашњост је засведена лучним, полуобличастим дашчаним сводом. Испред иконостаса је кружни амвон од белог мермера са дуборезном траком биљног порекла, која тече обимом и са мањом розетом у центру. Грађевина има западни и северни портал и три прозорска отвора: на апсидном зиду један, и по један на северном и јужном зиду наоса. Портали су лучни и посебна су вредност цркве, нарочито западни. Главни украс је на њима читав низ међусобно спојених шестоугаоних плочица украшених дуборезном декорацијом. Оба улаза обојена су јаком плавом бојом, што им даје посебну драж. Северни и јужни прозор посебно су украшени даском, која има облик двоструког латинског слова ес. Црква је покривена кровом на две воде, са бибер црепом као покривачем. Брвнара је споља обојена окер масном бојом.

Због удаљености и тешке приступачности, служба се у цркви обавља само пет пута годишње: на други дан причешћа, на Светог Василија Великог, на Тројице, на Велику Госпојину и на Покровију.

Верници

У близини цркве налази се парни ваљак, који је последњу вожњу имао 70-их година прошлог века.

Парни ваљак

Црква Сабора Светог Архангела Гаврила, село Вртиглав

Црква Сабора Светог Архангела Гаврила

Црква је подигнута у периоду од 2007. до 2013. године, на месту старијег храма из 1924. године, који је страдао у земљотресу који је погодио мионички крај 1998. године. У данашњој цркви се налази звоно из првобитне цркве брвнаре, саграђене 1806. године, које је поклонио вожд Карађорђе.

Црква Светог Николе, село Крчмар

Црква Светог Николе

Убраја се у споменике културе великог значаја. Цркву народно предање везује за Краљевића Марка. Прича се да се у овом селу често задржавао, а као успомену на њега остали су Маркови чанци на Пехару, за који се прича да их је Марков Шарац ископао својим ногама, кад му се господар, жедан, воде није могао напити, јер се вода није имала где задржати. У селу једанпут заноћи у крчми Крчмарице Маре, Марков брат Андрија и кад се опио, Мара наговори неке људе да га убију, јер је са собом носио товаре блага. Кад је Марко чуо да му је брат погинуо, дошао је у село, убио Мару и све што је њено распродао. Затим је отишао турском цару и од њега добио ферман да зида цркву. Вратио се у село и на месту где је укопао свога брата Андрију, сазида цркву, тако што је сам доносио материјал. Народ прича да је и данас гроб Андријин у саркофагу у десном зиду. Прво писано помињање 1736. године везује се за манастир, који је обновљен, као и многе цркве мионичког краја, за време Кочине крајине и она је горела 1788. године. По причама, неки сељаци Ужичани преведу око 30 наоружаних Турака преко Маљена, а они чим угледаше цркву, поубијаше калуђере и запалише је, па се од тада више нико није смео примити да буде калуђер. Постала је световна црква и први поп био је из породице Симовића у Крчмару. Црква је мала и дозиђивана. Неколико пута је паљена и напуштана. Последњи пут је подигао и обновио прота Стеван Грбовић, који је био парох ове цркве. Умро је 1802. године. Данашња грађевина је добила свој изглед 1793. године, када је храму призидано кубе. Ктитори ових обимних радова на грађевини били су чланови породице Грбовић, браћа Никола и Милован, познате војводе из Првог српског устанка, који су поред крчмарске цркве и сахрањени. Црква је правоугаоног облика, са полукружном олтарском апсидом и централним округлим кубетом који држе четири стуба. Грађена је од камена. У другој половини 19. века храму је додата припрата од цигала, док је кров од шиндре замењен црепом. Делови цркве су били живописани. Живопис се сачувао у кубету, али се због оксидације боја теже распознаје. У калоти кубета је Света Тројица. Испод ње су четири анђела који придржавају калоту. Између прозора насликано је осам пророка у природној величини. Испод прозора су четири јеванђелисте, док су на луковима који носе куполу постављени медаљони са дванаест пророка. Посебну занимљивост представља мали медаљон код ногу једног од пророка, у коме су насликане допојасне представе човека и детета. Према натпису који се са земље тешко распознаје, живопис је из 1802. године и рад је представника ,,Ваљевске сликарске школе“.

Црква Светог Спиридона Чудотворца, село Доњи Лајковац

Црква Светог Спиридона Чудотворца

Црква је грађена од 1928. до 1931. године. Тада су мештани села Горњег Лајковца и Брежђа били у великој сложној радној акцији, запрегама воловским и коњским су довлачили материјал и сваки мештанин је помогао по пар дана на изградњи цркве. На овом месту за време средњовековне Србије у доба Немањића био је манастир Тромирје, кога су Турци спалили крајем 15. века. Прича се да се овде причестила Мачванска војска 1389. године, када је пошла у бој на Косово, да су се напили вина и набијали нафору врхом копља и ни један се војник није вратио са Косова. Ово се место звало Црквина и пре изградње садашње цркве овде се народ окупљао, заједно са свештеником. Молили су се Богу. Иконе у цркви су рађене од 1932. до 1940. године. У близини цркве налази се извор, који у народу зову ,,Света вода“, поред кога је и неколико мањих пећина, које су коришћене као манастирске испоснице.

Црква Вазнесења Христовог у центру Мионице

Црква Вазнесења Христовог

Најстарија грађевина на територији општине Мионица изграђена је 1856. године. Грађена је за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Кнегиња Персида, супруга кнеза Александра, цркви је даровала скупоцени крст на престолу и дарохранилицу, који касније бивају уништени од стране Аустроугара. За време Колубарске битке, торањ је служио као осматрачница војводи Живојину Мишићу. Црква је добила статус споменика културе 1962. године. У црквеној ризници посебно место заузимају 207 година стара икона Светог Великомученика Георгија, крст из 1855. године и Свето Јеванђеље из 1862. године.

Храм Свете Великомученице Марине у Бањи Врујци

Црква Свете Великомученице Марине

Велелепна грађевина је изграђена 2007. године захваљујући средствима која су прикупљена од верника из села Попадић, Ракари, Берковце, Гуњице, Велишевца и Бабајића. Црква посвећена Огњеној Марији припада Епархији ваљевској Српске православне цркве. Света великомученица Марина, у народу позната као Огњена Марија се поштује као борац за хришћанску веру и заштитницу жена.Велики број туриста који свој одмор проводе у Бањи Врујци са великим задовољством посећује ово свето место. Прича о Светој Марини је једна од најлепших прича о мучеништву за Христову веру. Марина је рођена крајем 3. века, током владавине цара Диоклицијана у Јужној Анадолији, у Писидији Антиохијској. Била је једина кћи својих незнанобожачких родитеља. Када је имала пет година мајка јој је умрла, а пошто је отац био заузет да би о њој могао сам бринути, он ју је предао под старатељство жени, која је тајно била хришћанка. Далеко од очеве богохулне вере, ова племенита жена васпитала је Марину у хришћанској вери и духу. Како је Марина одрастала, тако је напредовала у хришћанском учењу и врлинама. Њена вера у живога Бога била је толико јака, да је добровољно одабрала тежак пут мучеништва. Једног дана признала је оцу да жели да се покрсти и да као девица постане невеста Христова. Отац то није могао прихватити, омрзнуо је силно због њене вере и одрекао је се као кћери. У то време Олимврије, нови царски намесник, дошао је у Писидију. Од самог његовог доласка отпочео је љути прогон хришћана. Једном, видевши петнаестогодишњу Марину у пратњи своје помајке, Олимврије се толико занео њеном лепотом, да је помислио да је узме себи за жену. Када је упитао за име, веру и отаџбину, она му је смерно одговорила: „Име ми је Марина, рођена сам у Писидији и вјерујем у Господа Исуса Христа.“ Сазнавши да је хришћанка, Олимврије је покушао да је придобије ласкањем, да је приволи идолима, а када му то није успело, запретио јој је љутим мучењем. Марина је тада искрено казала Олимврију: „Не гајите узалудне наде, намесниче, нити ме плашите мукама, јер ја се мука не бојим. Ништа ме не може одвојити од Христа! Не бојим се невоља, ни глади, ни ватре нити мача. Не мислите да ћете ме придобити похвалама, нити златом, или каквим другим богатством. Све су то ствари кварљиве и пролазне, за мене безвредне. Душа, по милости Божијој је бесмртна, и моја ка вечности тежи. Ми смирено трпимо тугу и патње овоземаљске. Ако мислите да лажем, ево ме намесниче, пробајте, видите истину која се у делима потврђује. Бичујте ме, ватром сагоревајте тело моје, мучите ме каквим год желите мукама. Што ме више будете мучили, то ће ме Господ мој више наградити у Царству небеском.“ Ово Маринино одбијање разљутило је намесника. Предао је џелатима својим, и они су унаказили сву њену лепоту. Није само народ, који је гледао муке плакао, већ и сам намесник – није могао гледати сву страхоту њених мука, већ је сакрио лице у дланове. Али што су је џелати више мучили, то је њена душа била све свјетлија и лепша. Непоколебљива, она се захвално молила Господу што је удостоји оваквих мука: „Теби Господе предајем душу своју. Верујем у тебе, не посрами ме и не дај непријатељима мојим да тријумфују надамном. Не одврати лица твога од мене, Господе. Покажи ми пут твој, научи ме истини твојој, јер си ти спасење моје. У тебе се уздам и зато ћу подносити све муке, да бих сведочила име твоје свето. Пошаљи твоју милост на мене, Гоподе, и нека се кроз моје муке прослави име твоје.“ И док се она тако молила и славила Господа, џелати су је сурово бичевали гвозденим трозупцима, кидајући њено пречисто девојачко тело, са кога су отпадали комади меса. И док је она трпила највеће муке, Архангел Михаило појавио се пред њом и рекао јој: „Велика је вера твоја Марина. Твоја душа ће се удостојити вечне радости у Царству небеском.“ Онда намесник нареди да Марина буде бачена у дубоку и мрачну тамницу. И док се у тамници молила, опет јој се јави Архангел Михаило да је утеши и да излечи тело њено од свих рана. Кад је угледао исцељену намесник се страшно зачудио. Рекао јој јој: „Сада знам да се служиш магијом“. Но она му одговори: „Ја не знам за магију, ја само знам за Господа Исуса Христа, који овим чудом осрамоти ваше лажне богове.“ На те речи намесник се разбеснео. Наредио је мучитељима да јој тело муче и месо секу гвозденим тестерама, а да кожу њену деру ножевима. Када је Марина пала и када је намесник помислио да је мртва, војници су узели њено тело и однели га у тамницу и тамо га оставе, док не иструне. Архангел Михаило поново је посетио, прекрстио је, излечио њено тело и нестао. Зли демон, гледајући да његов слуга Олимврије, не може да савлада Марину, нити да је натера да падне пред лажне богове, постао је очајан и хтео да је и сам искуша. Узео је на себе обличје црног змаја, јавио се Марини у тамници како би је уплашио. Како је била неустрашива, Марина га је ухватила за рогове, и чекићем који је нашла, тукла га је, понизивши га потпуно. Велика светлост појавила се са небеса и осветлила целу тамницу. Када је видео да не може да победи Марину, опаки намесник наредио је да јој се одруби глава. Одсекли су јој главу у доба цара Диоклицијана. Тако се Света Марина убројила у војску мученика, који вечно живе у Царству небеском. Светитељка се и у источном и у западном сликарству представља са крстом и палмом, симболом мучеништва у рукама, са змајем под ногама и често са кућама у пламену у њеној позадини. Светој Марини верници се обраћају молитвама за избављење од демонске запоседнутости и тражећи помоћ у лечењу многих болести, најчешће рака.
До моштију Свете мученице Марине чува се у манастиру Ватопед на Светој гори, као и у манастиру Свете Марине на планини Ланго у Албанији.

Манастир Рибница, Црква посвећена Светим апостолима Петру и Павлу

Манастир Рибница

Манастир Рибница је  посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. Први писани докази о постојање овог манастира датирају још из 1657. године.

За време Кочине крајине (1788–1791. године) црква је била спаљена, али је током 19. века поново обновљена. Последња обнова манастира је била 1823. године а за њу је заслужан велики кнез Јовица Милутиновић.

Давне 1837. године манастир је претворен у парохијску цркву  и тако је било све до 2011. године.

Од 17. децембра 2017.године са доласком монаха Арсенија за старешину, црква је постала активни мушки манастир.

Велики број верника широм наше земље долазе у посету овом светом месту где у молитви и разговoрима са монахом Арсенијем проналазе свој духовни мир.